Autori Na vrh
T
Trepavice

Već podosta vremena, ne mogu znati koliko dugo, je li to jedna dugačka minuta ili pak jedan cijeli, dugi, neumorni život, po povratku s posla plačem u autu. Običan dan na poslu, običan povratak kroz popodnevnu gužvu, kroz raskrižja, semafore, kroz suton koji pomalo pada. Sigurno bi bilo dobro znati razlog tog plača, ali njega po svemu nema, suze se kotrljaju niz obraze, zapinju za usne, cure niz vrat. Jecam rijetko, tek da malo snažnije kroz taj jecaj udahnem. I vozim, vozim kući, ja sam čovjek koji je odradio što je trebao i ide se odmoriti. Ne gledam oko sebe, da opazim još koga kako vozi i plače jako bih se zbunio, čak prestrašio, no dok se to događa meni, ništa neobično ne osjećam, ne plašim se, tako to treba biti, mislim.

Sve do danas, kad mi se na pola puta do kuće jedna trepavica otkinula s vjeđe i niz jednu suzu potekla u bradu. Pa još jedna, još jedna i tako bezbroj puta. Na mojoj trodnevnoj bradi uskoro se počela stvarati nova, gusta crna brada od trepavica. Suze su sad tekle kroz nju i padale mi na prsa, bile su to sad tople suze. Uskoro mi je posve teško bilo okretati glavu, pratiti zavoje, provjeriti mrtvi kut dok sam se prestrojavao, brada je bila toliko golema da je iznutra pritiskala stakla automobila. U trenutku u kojem stižem pred kuću, suze kao i obično prestaju, no obrazi se ovaj put ne stižu osušiti. Pokušavam izaći ali ne uspijevam, vrata su za mene i za moju bradu od trepavica naprosto premalena, smeta i volan. Počinjem drhtati, tresti glavom dok promatram kako se gore na katu kreću ljudi koje volim. Pokušavam istisnuti još jednu suzu jer mi se čini da bi ona, kako je donijela ovaj problem mogla isto tako učiniti da besmislena brada nestane i da sve bude sasvim lijepo i mirno, kao i već podosta vremena, ne mogu jasno odrediti koliko, dosad. Ali suze nema, drhtanje se pojačava i pada neumitna noć, tamnija od onog što su suze ispirale, rastužujem se napokon, nekako mi se čini da iz ovog nema izlaza. Uskoro ostajem bez snage i mogu pomicati samo oči, nježno je sve u čemu nestajem. 

Ivica Prtenjača