Autori Na vrh
Č
Čempres

Za čempres kažu da je grobljansko drveće. Stvarno prečesto ga pamtimo u mirnom, počasnom špaliru koji se pruža uz mnoge staze po grobljima. Ipak, treba odmah reći da čempres ne raste radije na groblju nego negdje drugdje, da ne bi tko pomislio da raste iz leševa, nego da ga tamo ljudi sade, valjda zbog njegove uzvišenosti i suzdržanosti, zbog uspravnog stasa, uske krošnje koja priziva dobru liniju i vječitu mladost jer pomalo podsjeća na karijatide. Dobar je grobljima i zato što šuti, što ne šumi i ne buči, njegova krošnja je tiha, u tim tankim granama je teško gnijezdo saviti, tu se teško nastanjuju ptice koje bi mogle poremetiti mir groblja ili izmetima, daleko bilo, ogaditi to sveto mjesto.

Otpratiti pokojnika kroz aleju čempresa znači hodati kroz antiknu aleju karijatida koje mirišu, osjetiti da se tu događa nešto važno, nešto što ima veze s prošlim, drevnim, umirujućim. Tihe su i dostojanstvene kolone čempresa, pružene prema nebu, kao putokaz pokojniku.

Nije ni čudo što je čempres još u antikno doba bio povezan s Hadom. Bit će da smo tu vezu naslijedili i ugradili u arhitekturu groblja.

 

Osim rečenog čempres je crnogorica i još sprešan. Čempres je rijetko drvo koje kao da je nastalo za herbarij. Grane su mu gotovo pa dvodimenzionalne. Kao takav ište da bude uknjižen.

Grana se vrlo pravilno, čak simetrično – što uvijek budi u oku i dojmu ugodu – odmiče nas od prirode i stavlja u sferu civilizacije, reda i rada. Čempres je već skulptura, a još priroda. Još k tomu ne ostavlja puno tragova, lagan je za održavanje, diskretan, baš kako na groblju treba biti, nije kakva razmetna bjelogorica što godišnje odbacuje krošnju ili debela smreka što se silno širi na sve strane. Lako se čiste njegove tanane grančice s mramornih i betonskih ploča, a svojom prisutnošću, kao počasna straža, svemu daje dignitet. I plodovi su mu skromni, nenametljivi. Nekave bobice. Borovnica mu je rođakinja.

 

Čempres je baš fin susjed, tih, suzdržan kao skandinavski ideal komunikacije. To drvo voli biti u drugom planu i otamo podržavati nebo. Skandinaviju, ni veliku hladnoću ne podnosi, inače je adaptabilan, a Mediteran mu je najdraži.

Ali sve je to samo naizgled tako, suzdržano i distancirano, sve je to tako dok mu se ne primakne vatra. Onda se vidi da je čempres šlager, „vatra ispod leda“. Dovoljno je provesti se kroz aleju čempresa ili biti dovoljno odmaknut od stabla, vidjeti ga izdaleka, vidjeti mu cjelinu od debla do najvišeg vrška i bez greške ćete primijetiti da je čempres oblik plamena. Kao kada se zapali šibica, kao kada amfora od plamena lizne nebo, ta amfora, taj oblik plamena, već je upisan u oblik čempresa.

 

Posebno mediteranskim čempresima nije lako. Oni kao da čekaju svoj plamen, inkviziciju, pijanu budalu koja će im istresti roštilj pod deblo, ili u obližnju šikaru, a onda će plamen samo sve liznuti i po stubama njegovih grana propeti se u nebo...

Zaplesat će tada bokovima čempres, ta plesačica sa Gitanesa, zalelujat će u dimu i zapucketati, kao fitilj proširiti snagu vatre, upijeno sunce vratiti u hipu, razaslati uokolo vatrene poruke – njegove grane kao vatrena jedra poletjet će nošene turbulencijama vrelog zraka. A kad plane čempres zamirišu ulja što ih je vrijedno u deblo taložio, učas ga vatra obgrli, ljubavnički prožme, a on se samo protegne, ekspandira, plamti neko vrijeme pa se stušti u svoj kostur. Ne znam što bude s korijenom, ali živjeti s nacrtom plamena u sebi, kao što živi čempres, mora da nije lako.

Velika je sreća što pazimo da groblja ne gore.

I to što je čempresa više nego grobova.

Kruno Lokotar